Тхомас Сулливан, трговац чајем из Нев Иорка, често шаље узорке чаја потенцијалним купцима. Како би смањио трошкове, смислио је начин да стави мало лабавог чаја у неколико свилених кесица. У то време, неки купци који нису чинили чај, након што су примили свилене врећице, често су их бацали у кипућу воду, јер нису познавали процедуру прављења чаја. Али постепено су људи открили да је такав упаковани чај погодан и лак за употребу, и постепено су формирали навику да користе мале врећице за паковање чаја. Неки су му предложили да је свилена кеса превише фина, па је прешао на памучну газу за званичну комерцијалну продају. Године 1903. Сулливан је поднио захтев за патент кесице чаја. До 1920. године врећица чаја широко се користила у америчкој угоститељству.
У оригиналној кесици чаја коришћене су свилене врећице, које су скупо коштале. Касније је бостонски бизнисмен Виллиам Хермансон изумио врећицу чаја од папирних влакана са отпорношћу на топлоту, која је по материјалу ближа модерној чајној врећици. На почетку су ове америчке врећице чаја биле у облику једне кесице. Због једноставног облика и једноставне машине за паковање, врећице чаја би се стављале у врећице за чај када би их ставили у воду, а брзина варења била је врло мала. Касније је неко ставио чај у двоструку кесу у облику слова В и установио да може убрзати припрему чаја у врућој води. 1949 године, немачка компанија за производњу чаја произвела је прву потпуно аутоматизовану машину за паковање чајних врећица са двоструким врећама ГГ # 39 са овим концептом.
